Od autorke romana Carica i Dusa citre.On je pobedio narode, a ona je osvojila njega. Hteo je da stvori novu civilizaciju, novi svet, svet feniksa koji se neprestano radja iz sopstvenog pepela. Njegov zivot je pripadao galopu, vetru, nepoznatim predelima. U jednoj dalekoj zemlji, na vrhu jedne strme litice, cekala ga je jedna zena. Ona nije imala ni nakit, ni raskosnu odecu. Nije nosila krunu. Sama je sijala.Aleksandar i Alestrija su se voleli trideset sest lunarnih meseci. Aleksandar je otisao jednog prolecnog jutra. Alestrija se vratila sa mnom u stepu i izdiktirala mi je roman na jeziku ptica. Alestrija je nestala jednog jutra. Njen konj se vratio bez nje.Neobican i ocaravajuci roman, napisan izrazito poetskim stilom, zbog cega podseca na dugu pesmu u prozi ili nestvaran, neuhvatljiv san, u kome se orgije smenjuju sa epskim bitkama, zavere i izdaje sa strastvenim zagrljajima i pomamnim jahanjem kroz mongolsku stepu... Autorka koristi istorijske cinjenice samo kao grubi kostur oko koga plete raskosno platno protkano bujnom mastom i licnim vidjenjem dve izuzetne licnosti - makedonskog kralja i amazonske kraljice.